“Bojao sam se i krvi koju sam čuo kako bije u mom ručnom zglobu, jer me je uvjeravala da živim, a to je bilo isto što i patnja.”
I. Andrić, “Exponto”
Mostovi. Mostovi života. Posedovala sam posebnu naklonost ka mostovima. Bili su moje utočište. I moja brutalna sudbina.
~*~
Most. Smrad obližnjih kontejnera. Nepomično sam stajala na kamenom rubu, očiju uprtih u ponor. Dopustila sam vetru da rasprši razum poput prašine. Rasudjivala sam dušom. Uglovi usana još uvek su mi podrhtavali u nevinom poluosmehu; bila sam tihi, prepredeni predator.
Svaki delić moje besprekorne siluete, svaka nota mog mirisa, sve ih je privlačilo. Nisu se dugo opirali. Nisu umeli da se opiru. Zaboravljali su svoje žene, devojke, ljubavnice... Svaka nit čežnje vezivala se za mene. Hh - muskarci. Svojim umećem govora i lepo upakovanim lažima i iluzijama, zlostavljala sam njihove dečije umove, nesposobne da proniknu u suštinu mojih reči. Bila sam ukrotitelj svih čula i žudnji. Bila sam kurva. Najfamoznija kurva Nebeskog mosta.
~*~
U kakva jadna, patetična i gnusna stvorenja može žena da pretvori čoveka. Nisam fanatik feminizma, činjenica je. Puzili bi preda mnom i kupili komadiće moje milosti. Gnušala sam se njihovih prljavih dodira natopljenih bolesnom pobudom i pohotom, odbacila bih ih poput krpenih lutaka i zatim ih gledala kako čekaju na najmajušniji znak kojim bih im dala do znanja da mi opet pridju. Mazohistička djubrad!
Bila sam najnesavršenije stvorenje na kugli zemaljskoj, a perfektna. Za njih. Želela sam da svoju izopačenu perfektnost brutalizujem do krajnjih granica i da ih njome ugušim, smoždim. Želela sam da snove pretapam u košmare. Živote sam pretakala u noćne more. Bilo je to poput lutkarskog pozorišta, zaista; marionete. Ja sam gospodarila strunama.
~*~
Vreo dah na napetom obrazu. Svilena tkanina koja se tare o ukočeno telo devojčice u postelji. Masivno telo muškarca čije ruke poput pipaka dodiruju pobledelu kožu malenog stvorenja, neprestano, svuda… Miris losiona koji izaziva glavobolju i ispunjava nosnu duplju zlostavljane. Ona ga upija. Ne želi to. Ali taj stvor je svuda oko nje. U njoj. Smrad losiona biva zamenjen gadjenjem, smradom straha i konfuzije. Tanke nejake ruke odguruju životinju od sebe. Ali on je zatrovan divljom bolesnom strašću. Na trenutak mu oči bivaju apsolutno prazne, mračne. Drhti nad njom u potpunoj ekstazi i transu, nad svojom rodjenom ćerkom. I njegov glasni jecaj razbija monotoniju dečijih krikova.
Ne!
Vrisak.
Otvorila sam oči. Podna lampa još uvek je gorela. Nisam disala, iz bojazni da udisaj ne raspori grudi poput sečiva. Obavila sam torzo rukom, čvrsto ga stežući, kako se ne bi raspolovio. Košmari, ponovo. Sećanja. Poput filma. Ne, ne... Neka odu!
Prazno sam zurila u zid sa svoje leve strane. U tim trenucima nisam bila nista više do izmučeno polumrtvo telo, skoro nepomično, opruženo na nekom krevetu, u nekoj sobi. Film se igrao pred mojim očima. Um je reprodukovao nasilna sećanja poput fatamorgane, tu u hladnoj mračnoj kutiji sa četiri zida, navodeći me na neraspoznavanje limita u konfuziji realnosti i fikcije. Nisam uspevala da odagnam stravične slike. Sliku one smrdljive životinje, njegovog znojavog tela, otrovnog zadaha, bolesnih očiju. Sećanja.
Mučnina je navrla u svest. Držala sam glavu drhtavim rukama, opijena bolju koja mi je pulsirala u slepoočnicama. Zastor večnog noćnog mraka ugušio je treperavu nit svetlosti usijane sijalice i još jednom mi pružio utehu.
Jutarnja hladnoća bila je gotovo opipljiva. Bolelo me je. Sve. Vec noćima. Danima. Mesecima. Jebeni lekari i njihove sestre s halterima. Postavljaju dijagnozu već više od šest meseci. Posteljina je i ovog jutra užasno zaudarala, natopljena hladnim znojem. Ustala sam iz glomaznog drvenog kreveta, pokusavajući da pronadjem svoja stopala. Kolena su mi titrala poput narkomanskih tokom detoksikacije i nagonila me na teturanje kroz smrdljivi sobni vazduh. Dostižući svoj limit u dužini kretanja koju sam mogla da sebi priuštim, strovalila sam se na ledene pločice, refleksno zarivajući bledo lice u skučeni prostor klozetske šolje. Povratila sam par puta.
~*~
- Šta?
- Da. Jako nam je žao. Obaveštavam vas da vaše zdravstveno osiguranje pokriva troškove lečenja. Ne želimo da insinuiramo bilo šta, ali, podsetiću vas na polisu osiguranja u slučaju smrti koju tre...
Bip, bip, bip...
Opustila sam stisak i slušalica se, izobličena pod naletom mojih bolesnih grčeva i trzaja, tromo skotrljala preko mojih kolena kojima sam se oslanjala o pod, i tresnula uz prigušen jauk. Prokletstvo! Udahnula sam jako duboko. Nije bilo suza. Iz prvobitnog položaja stropoštala sam se na pod, zatvorivši oči i jecajući bolno, sa gorčinom u glasu, naletom udara agonije u telu i jakim ukusom otrova u grlu.
~*~
Par nedelja. To je sve što mi je ostalo od života.
Slutila sam. Bolest me je tiho izjedala, nagrizala. Želela sam da je ignorišem, da je izbrišem iz svesti. Živela sam u paralelnoj stvarnosti okovanoj iluzijom da će sve biti u redu. A vreme prolazi. Neumoljivo, neumoljivo. Hitri, poput dečijih nesputani koračaji vremena tapkali bi i zatim trunuli u hodnicima moje svesti. Razgaljeno podsmevanje meni, običnoj smrtnici, naglašavalo je njihovu moć, nedodirljivost i potpunu neometanost u onome što su radili - mrvili sve što je pod težinom vremena postajalo trošno i oronulo u prašinu, a zatim dopuštali zaboravu da absorbuje prah, kao da ga nije ni bilo. K’o da jebeno nismo ni postojali. Još samo par bednih nedelja.
- Potpuno vas razumem. Ali je moja dužnost da vas još jednom zamolim da svoje pravo na lečenje iskoristite.
- Nema potrebe.
- U redu. Jeste li sigurni? Ovime se odričete lečenja.
- Potpuno.
- Shvatam. U redu, gospodjice. Vaše lečenje je obustavljeno. Naravno, klinika vam je i dalje na raspolaganju. Prijatno.
- Do vidjenja.
Zbogom.
- Jesi li dobro?
- Da.
- U poslednje vreme jako loše izgledaš. Je li sve u redu?
- Da, ponavljam.
- Možda bi najbolje bilo da se ne pojavljuješ nekoliko dana i središ se. Jeb'o te, kako je hladno na ovom prokletom mostu! Pa nije nesposoban, pobogu. Zna i bez mene da udje u Nebo. Oh, eno ga. O, novi auto. Opet se kockao. Imam sreće danas. A i omiljeni veš. Biću brza. Vidimo se.
Svakom sekundom bivalo je sve teže kontrolisati svoju labilnu egzistencionu konstrukciju pod maskom nedodirljive kurtizane koju sam neprekidno nosila i održati je u jednom delu a da se ne raspršti u milion komadića poput male paklene eksplozije.
Moje utočište bilo je Nebo. Bordel na Nebeskom mostu koji je okupljao najbolje prostitutke na internacionalnom nivou. Nekolicina odabranih. Famozni Andjeli; najplaćenije, najtraženije i najbolje “prodavačice ljubavi”.
Mada čovek pojam utočišta vezuje za nekakva sigurna i bezbedna mesta, ili pak ona u kojima nalazi supstrat za majku, sestru, ona u kojima te čudne zajednice za njega predstavljaju nekakvu vrstu porodice, ovo je bilo drugačije. Ovaj kontroverzni most bio je deponija ljudskih duša, jazbina greha i bludničenja, razvrata, savremena verzija Sodome i Gomore; potpuni tabu. Tu je čovek mogao pronaći i upoznati sebe, izraziti se bez osude i predrasuda. Jer, na dnu svake duše ima besramnosti, beskrupuloznosti, sklonosti ka grehu, potrebe za ispunjavanjem svojih najskrivenijih fantazija, egzibicionizma, voajerstva, promiskuiteta… Mi smo bile tu da svakome ko je želeo da zaviri u suštinu svoje prirode i iščupa iz sebe ono i njemu samom nepoznato, predstavljamo podsticaj.
Prostituisala sam se, bez osvrtanja na bolest, prošlost, činjenice, razum, logiku. Bes je kuljao u meni. Izula sam baletanke, sela na vlažnu tamnu zemlju i zarila u nju svoja bosa stopala. Usmerila sam prazan pogled ka velikom komadu sivila, gore. Oteo mi se jecaj. Godinama nisam plakala.
Kiša je maskirala suze svojom indentičnošću. Sa talasom kiše, zapljusnuo me je novi val agonije. Gotovo da me je udavio. Grcala sam, sa vrelom živom kiselinom na licu izdeformisanom od boli. Došao je dan, shvatila sam. Dan kada ću isplakati neisplakano i potpuno izvrteti u glavi slike koje su me godinama ganjale, a kojih nikako nisam želela da se u potpunosti setim i povežem uzrok i posledicu.
Boleština me je nagrizala. Sada su dani bili u pitanju.Muškarac me drugi put ubija. Nakon vrišteće psihoze prouzrokovane traumom, ka meni hrli još jedna bolest. Ne umna kao prošla. Želela sam da se oduprem posledicama koje bi fizička bolest sručila na mene u raznolikim bezbojnim oblicima, jer u ovom tkanju ne opstaje ni najmanji kolorit. Ove niti klanjale su se sivilu, mračnoj monotoniji koja razdire. Mada za jedan otkucaj srca, već sam shvatila da je nemoguće da se ova vrsta bolesti ne odrazi na psihu. Morala sam ponovo uroniti u psihički krah, jer je jedan i jedini krivac – muškarac. I svaka bol koju bi mi takav prokletnik naneo, sprala bi sa mene svu snagu, ostavljajuci me golu i izloženu, ranjivu. Jedino su te boli za mene bile fatalne. Prezir i gnušanje ka njima nisu jenjavali, već su se potporavali svakim sećanjem, svakim grozničavim trzajem, i strujali mojim krhkim venama, nemilosrdno ih kidajući tamo gde su pružale otpor. Lukavo su koristili pukotine i preplavljivale svaki komadić svega sto je postojalo u meni. Gnušala sam ih se do tačke teške mučnine u stomaku. Ali sam se kurvala, prkosila sam im. Nisam želela da im dozvolim da mi oduzmu jedini sistem malih pakosti i osveta koji sam posedovala. Nisam smela da pokleknem i pokažem sopstvenu slabost; nanosila sam više boli.
A, u mene su utkali sve ono što preziru, i opet našli načina da me vole. Bila sam greška koju konstantno ponavljaju, kamen o koji se neprestano spotiču. Kako su samo voleli krvava kolena nakon pada. Otrov koji truje njihova bića. Znali su da ne valjam, a ipak su nastavljali da me konzumiraju. Predstavljala sam porok koji je paroksistički upravljao njima. Koristila sam njihovu zavisnost, njihovu lojalnost kako bih ih povredila najjače i uzela im sve. Jer ubiće me još jednom. Sada zauvek. Opore suze nagnale su u grlo još gorčine; svetiću im se dok god je na svetu i mrve mog bića.
Misao o prošlosti ponovo se prožela vazduhom hladnog novembarskog jutra.Usna duplja još jednom se ispunila otrovom. Jecala sam glasnije, najglasnije. Zašto mi nije ispio krv i lišio me boli koja je smenjivala otupljenost u meni? Zašto me je iznova mučio? Zašto me je iznova razapinjao u posteljini boje sveže krvi, i zatim me iznova ostavljao samu, razjapljenih butina, u transu i grozničavoj nepomičnosti? Zašto je iznova silovao moje telo i um? Načinio me je hodajućim mrtvacem čija je jedina misija osveta. I sada u meni buja neka bolesna vera da se, uništavanjem drugih, svetim njemu. Još uvek me sećanje na njega nagoni na kurvanje i isisavanje života iz malih porodičnih harmonija muškaraca čija sam lična boginja zadovoljstva. Ubio me je nepovratno. Ja ubijam njih. Uzimam im sve. Jer svaki je on.
Zarivala sam nokte dublje u zemlju, opirući se nagonu za refleksnim samopovredjivanjem. Vrištala sam, pokusavajući da iz sebe kricima iščupam histeriju.
Bio mi je otac.
~*~
Jedna od sledećih noci bila je tako tiha. Previše. Nije bilo ni najmanjeg strujanja vazduha koje bi me trglo iz svesnosti o sopstvenom stanju dok sam nepomično stajala kraj širom otvorenog prozora. Težak miris hrastovine. Bespomoćno zavijanje nekih pasa sa ulice. Jaka bol u stomaku, podsećaj na neman koja me je izjedala, prenula me je iz crne tišine. Trgla sam se. Zgrabila sam crni džemper sa kreveta i zaputila se ka ulici, ka svojoj jedinoj utesi.
Asfalt je bio vlažan, umrljan pokislim flekama motornih ulja. Trčala sam njime satirući večnu tminu noći kroz koju se prolomio jecaj ispijene prilike, parajući krupne niti tišine. Još jedno silovanje. Jos jedan bolni šaptaj vetra pomilovao je ušnu školjku.
Bol u slepoočnicama tutnjila je onemogućavajući mi da jasno vidim. Oslonila sam se o štrokavi zid restorana brze hrane iz kojeg je još uvek zaudarala aroma ustajalog mesa. Okrenula sam se iza ćoška oronule zgradice i povratila. Iako me je bolest neporecivo izmenila, nisam dopuštala na svoje samopouzdanje. Uspravila sam se i krenula duž pločnika.
Često sam na nas Andjele gledala sa puno divljenja. Svaka od nas čuvala je tajne enormnih veličina, od velike važnosti za svakog od onih koji su koristili naše usluge. Bili su to izuzetno moćni ljudi, krem društva i pored usluga seksualne prirode, plaćali su i diskreciju najvišeg nivoa. Svaka je za sebe čuvala informaciju da naš ugledni premijer posećuje Nebo radi fetiša sa stopalima, da najmoćniji narko-diler poseduje premali falus, da prvi čovek duhovne vlasti krije naklonost ka feminiziranim dečacima i slično. Mi smo u svojim rukama držale pozadinu čitave vlasti, medija, crkvenog sistema i politike. Medjutim, podrazumevalo se da smo nakon svega neme, gluve i slepe. I za to smo bile i više no dobro plaćene.
Noćas ću zaobići matični bordel. Bila sam od retkih koje su imale tendenciju da rade izvan elitnog Neba.
Izbila sam na glavnu ulicu. Podvodači i ugladjena gospoda koja traže neobaveznu noćnu zabavu, da bi se sledećeg jutra vratili svojim direktorskim poslovima, nafrakanim ženama i uštogljenim prijateljima. Ljigavci! Ovaj deo grada nije pripadao Andjelima. Mada, tu je uvek bilo posla.
Nije potrebno mnogo da bi vam u ovom delu grada pažnju privukla dugonoga crnka koja se poput divlje mačke kreće rubom trotoara, vrebajući svoju sledeću žrtvu. Gume crnog sjajnog volvoa blago su zaškripale, dok se hladna metalna karoserija našla tik kraj mog levog boka. Crno staklo se spustilo i iz kola dopre prodorni muški bas.
- Andjeo van teritorije Neba? Zadivljujuće…
Tog trenutka okrenula sam svoje fatalno lice ka tami koja se topila u zagušljivom prostoru automobila i fokusirala svoj pogled na markantnog muškarca koji me je očito prepoznao.
- Sve u vezi sa Andjelima je zadivljujuce - odbrusila sam. Zaista, bile smo zadivljujuće, izgledom i karakterom. Nismo bile obične kurve, već zaista andjeli otelotvoreni u telima prostitutki. Boginje, ali sklone promiskuitetu.
- Imaš pravo. Jesi li zalutala? Šta bi inače jedna od najboljih sa Neba tražila ovde? - izgovorio je sa blagim prizvukom osude u glasu, aludirajući na mršavice pod perikama, neukusnog ponašanja i jeftinih parfema.
- Ne sećam se da sam pomenula da sam sa Neba.
- Zar zaista misliš da bilo ko ne može primetiti? Takav andjeo sigurno ne dolazi iz ovakve rupe. Uostalom, zašto voditi razgovor na ovakav način? Udji u auto, lepotice… Možda i večeras ipak dobiješ ono na šta si navikla – moćnu i bogatu mušteriju. Razočarala bi se sa nekim od njih. Uostalom, oni i nemaju toliko novca.
Zurila sam u njega, sa prštećim besom i prkosom u očima, dok mi je njegov stav istovremeno laskao, mada to nisam želela da priznam sebi. On, on misli da može da parira meni? Otvorio mi je vrata i ja sam graciozno uklizila na sedište. Prekrstila sam noge, prateći perifernim vidom njegov pogled koji nije bio prikovan za njih. Prkos se razbuktao. Mene niko ne ignoriše na taj način!
Rukom sam prošla kroz dugu, ugljeno crnu, kosu i miris mog parfema ispuni zaglušujući mrak u kolima koji je periodično bio šaran nitima svetlosti sa farova automobila koji su išli u susret. Zatvorio je oči u duboko udahnuo. Okrenuo je lice i usmerio pogled ka meni. Sjajne krupne oči isijavale su staloženost i mirnoću. Oči su mi se suzile. Podigla sam savršeni luk iznad levog oka i jezikom prešla preko ivice svoje pune donje usne boje višnje. Zatim sam kažiprst leve ruke stavila medju zube, odakle je on klizio preko ravne glatke povrsine vrata do grudi, gde se zaustavio. Značajno sam ga pogledala. I bila sam sigurna da mu je staloženost definitivno poljuljana; meni se još uvek nijedan nije uspeo odupreti. Dlan sam premestila na njegovo lice, vreo, sveže obrijan, obraz. Duboko je disao. Zatim sam najnevinijem mogućim glasom upitala:
- Jesi li siguran da si ti ono na šta sam ja zaista navikla?
Nije odgovorio. Pobedonosno sam se osmehnula. Motor automobila tiho je zabrujao. Ništa ne govoreći, pokrenuo je vozilo. Bila sam ubedjena da cu još jednom opravdati status Andjela. I da ću ove noći pokazati bolesti da se uzalud trudi.
~*~
Podigla sam teške kapke i bojažljivo udahnula. Vazduh je surovo proboo grudni koš, nemilosrdno ga razarajući i cepajući usnu duplju. Vrisnula sam. Nisam disala. Prekid dotoka kiseonika nagnao je vrtoglavicu da zaigra svoj ples smrti. Nazrevši nesvesticu, u nekakvom polusvesnom transu, realnost me je progutala preduhitrivši otupljenost koju bi mi nesvest pružila da me je uvukla u sebe; kučka je zelela da nada mnom torturiše još malo. Nasilnim trzajima dovukla je sećanje pred moje oči, navevši me na još vrištanja. Pritiskala sam grudi, suzbijajući probadajuću bol. Slika se konstruisala preda mnom. Sećanje na prethodnu noć: totalni obrt. Zamena uloga. On je smoždio mene. Osetila sam se kao najobičnija kurvetina. Okovana za neko telo nedostojno Neba, bez početnog slova a od reči Andjeo.
Na kulminaciji mog ponovnog trijumfa, neporecivo se utkalo u tok noći i, razbivši koncepciju, iščupalo mi iz ruku jedino za šta sam živela - reputaciju najfascinantnije prostitutke Andjela. Podbacila sam. Prokleta jebena boleština me je obogaljila, onesposobila čak i za ono za šta sam stvorena - jebanje za novac. Ali i suštinu mog postojanja - lomljavu muških ega i zatim života. Odmakla je predaleko. Isuviše me je nagrizla. Iznutra. I prebrzo izjeda i spoljašnost.
Zar nije bilo dovoljno sto sam već bila najomraženija i najogavnija anomalija ljudskog društva, već mi se i jedini puteljak kojim sam se kroz život vodila morao završiti slepim sokakom? Podbacila sam. Jebeno sam podbacila! Nisam se pokazala ništa boljom od onih jeftinih kurvica kojima sam se, pre samo jedne kobne noći, podsmevala sa dubokim žaljenjem. Nemoguće je da svemu dolazi kraj… Monotonija moje egzistencije bila je suviše svirepa da bi je omela neka sasvim uobičajena pojava poput bolesti. Pogrešila sam. Uvek može svirepije. Još jedan vrisak proparao je gnojavo grlo, a zatim utihnuo poput poslednjeg krika samrtnika. Šta mi je preostajalo? Već sam kreirala potencijalnu, a vrlo bolno verovatnu, viziju nastavka ovog očajanja u koji se moj život pretvorio - hodam u bezdan, u neki novi ponor, a jedino što za mnom ostaje predstavlja krhotine neproživljenog sna o udisaju punim plućima, sjaju u očima i životu u prsima. Znala sam da će tako i biti. Jedino što mi je ostalo. Čekanje da me smrt zgrabi i moj ispijeni izbledeli leš odvuče za sobom poput divljači koja za sobom vuče svoj raščerečeni, krvavi plen.
Zurila sam u svoju ruku opruženu kraj sebe. Potamnela vretenasta vena pulsirala je pod tananim slojem blede koze. Setila sam se noći kada sam posekla kosu žiletom, i bacila ga u gomilu prljavih peškira u kupatilu. Tamo je, još uvek. Šta ako bih sada ... Prkosila bih smrti. Predala bih joj se sopstvenom voljom. Ne bih je čekala poput nekakvog bednog crva koji kleči i moli za milost i još koji dan na ovozemaljskom tlu. Bila bi to moja volja. A i otresla bih sa sebe hrpu dilema, hrpu dana natopljenih svežim lokvama očaja. Otresla bih sa sebe bolnu svest i savest. Dopalo mi se.
Iz najskrivenijih kutaka svog polumrtvog tela upregla sam svaku mrvicu snage koju sam posedovala i navela mišiće da se pokrenu. Iz prvobitnog položaja, oslanjavši se na slabašne ruke, odgurnula sam se telom od starinskog oronulog kreveta i uspravila se u zagušljivom i skučenom prostoru koji me je nagnao na prigušeni suvi kašalj iz dna stomaka. Tromim koracima hrlila sam ka smradu ustajalih neopranih peškira. Graške hladnog znoja kotrljale su se niz napete butine. Stigavši na rub popločane prostorije, ruka se automatski zari u vlažnu gomilu tkanine protkanom budji. Nešto oštro prereza kožu prsta i iz njega kanu par kapi guste tamne krvi. Izvukla sam žilet na svetlost. Bio je čak i zardjao. Vena na levoj ruci nabubrila je pod naletom adrenalina I zapulsirala poput reke ponornice. Zurila sam u nju. Zatim u žilet. U nju. Podigla sam ruku sa žiletom u njoj. Zaklopila sam prazne oči, nasmešila se prkosno i zavrljačila žilet kroz odškrinut prozor, strovalivši se kraj njega i smejući se histerično. Smrt je zajebana.
~*~
Sedela sam u pohabanoj fotelji u najskrivenijem kutku sobe. Ruke su mi još uvek drhtale. Miris dopreo iz kofe kraj mene zaudarao je čineci me razdrazljivom. Nisam se ubila. Verovala sam da prkosim smrti samoubistvom. Preispitala sam se i shvatila. Neće dobiti ona ništa od mene. Neka dodje, prokletnica. Ja ću je čekati. Neću se opirati. Tiho ću istrpeti posledice koje su mi namenjene, bez ijednog krika. Jedino će čuti moj smeh. Moj histerični smeh. Jer, neće mi uzeti život ili me ubiti. Već sam mrtva. Pokušaće. A neće biti ničega što bi mi mogla otrgnuti iz drhtavih ruku. Rodjena sam da trijumfujem. Zvuk mog zvonkog smeha još jednom propara niti nedokučive tišine i ubrzo zatim bi ugušen zvukom mog ponovnog povraćanja. Ko je rekao da ću biti dobra devojka?
~*~
Potmuli šapat vetra potpuno je zamro, povevši za sobom i smrad truleži koji mi je ispunjavao nozdrve. Sedela sam na rubu kamenog mosta, zureći u ništavilo pred sobom. Tama doline poda mnom poistovetila se sa crnilom ambisa.
Bila je ovo jedna od onih stravičnih noći u kojima je bol svirepo probadala utrobu, mrvila svaki komadić njene unutrašnjosti. Jedna od noći koje sam provodila na mostu. Bezbroj puta gledala sam izlazak sunca sa istog kamenog glomaznog mosta, ne razaznavajući sa te tačke gledišta liniju izmedju neba i zemlje. Tamo se linija horizonta gubila, isijavajući živost i ulivajući posmatraču kap nade u čašu života punu gorkih, oporih suza i očaja. Bili su ovo moji poslednji dani, znala sam to. Možda već sati. Te noći na mostu nije bilo nikoga. Tišina je bila gotovo opipljiva, bolna.
Strah. Nisam ga sebi mogla priuštiti, a opijao me je, svakom sekundom me čineci više malaksalom, ranjivijom. Vrebao me je iza najskrivenijih kutaka moje kasapljene duše, još dublje zarivajući sečivo u nju. Bol još jednom zatitra na licu, a bodež straha automatski se zari u srce. Iz rascepa zalipta krv. Još jedna poderotina na izbrazdanom tlu.
Život. Život me je kidao u param parčad. Smisao života. Postoji li uopšte? Postojanje. Zašto postojimo? Nisam imala kud. Jedina solucija bila je suočavanje sa razumom. A strah me je nagnao na hod po ivici. Najpre sam pijano lutala, a zatim se strovalila sa ruba, opirući se potpunom padu tek slabašnim držanjem za tanušne niti razuma. Svake sekunde pretile su da se smrve u prašinu. Konflikt straha i razuma jedino je razbuktao oganj konfuzije čiji su plameni jezici lizali moju nagu dušu. Jesam li uopšte rasudjivala razumom? Nisam mogla da razlučim. Nisam umela. Jer ništa više nije bilo onako kako je trebalo. Ništa nije bilo tamo gde je trebalo da bude. Nije bilo smisla, logike, navike, činjenica, uzroka, posledica ... Nije bilo ničega.
Jedino strah. Strepnja. Slutnja. Bojazan. Seta. Melanholija. Depresija. Svaki se oblik razobličio pod jačinom duševne boli koja je u njega prodrela. Ništa. Jedino bezdan. Monotonija vremena. Neki tihi san tinjao je u meni. Nada da ću sa sebe zbaciti svaku misao, svaki plod svesti i nesvesti.. Sve. Nada da cu otići čista. Nisam tražila pokajanje. Jer nisam se kajala. Njegov je greh trebalo okajati. Ja nisam bila pokajnik.
Obližnjom šumom prolomi se drhtaj. Granje zatitra i zvuk pucanja izvitoperenih trulih grančica poput šapata dopre do mog uha, milujući ušnu školjku. Zatim svaki zvuk minu. Kičmu mi refleksno izvi struja jeze. Zašto da više mislim? Zašto da mozgam, a da se iznova nalazim u velikom ničemu? Um je već nazirao otupljenost pod dugim skutom sledećeg nanosa vetra. Vetar još jednom te noći razbi ekvanimitet okoline i nagna me na ono čemu sam se odavno trebala nakloniti - tuposti i oguglalosti na svaku vrstu razmišljanja. Jer, sekunde su mi izmicale. Pružila bih ruke, zgrabila ih, zatim bi one jednim bednim otkucajem zgazile moje uzaludne napore i izmigoljile se izmedju prstiju. Svaka bi me, pre nego što bi otperjala, posekla još jednom za kraj, stavljajući mi do znanja da joj ništa ne mogu, i da će me jedino više boleti dok ih budem gledala kako odlaze budem li ipak dala sebi za pravo da ih u tome sputavam.
Prodiranje hladnoće do kostiju prenulo me je iz kopanja po sopstvenoj glavi i načinilo me razdrazljivom i nervoznom. Ustala sam, držeći rub čipkane bele haljine u drhtavoj ruci, pokrivajući njime pobledeli zglob. Orijentisanje u vremenu i prostoru oduzelo mi je par sekundi. Zatim se telo tromim koracima automatski zaputilo ka betoniranoj uličici kraj kamenog mosta na kome sam još jednom ostavila dušu.
Te noći ostala sam budna do kasno. Sedela sam u spavaćoj sobi za komodom od tikovine sa okruglim ogledalom. Posmatrala sam svoj odraz u ogledalu, izraz lica, personifikaciju boli. No, nisu me brinuli ni tamni, modri kolutovi pod potamnelim beonjačama, niti popucali kapilari na levoj jagodičnoj kosti. Kosa do ramena bila je umršena i tamna antipodno voštano belom licu. Usne otekle ugrizima pri napadima nosile su modru nijansu. Svejedno, posmatrala sam se. Sedela sam tako satima. Kada sam krenula u krevet, pogladila sam beli baldahin koji se spuštao sa plafona. Pamtila sam dodirom. Pod prst mi je dospela rupica koju sam napravila cigaretom. Osećanja su bila pomešana i, iz nekog razloga, imala sam utisak da je to poslednji put da vidim tu rupicu.
~*~
Sledećeg jutra kapci su bili teški poput gvozdenih. Nisam ih otvorila. Nepoznat piskav glas, zatrovan brigom i lošim predosećajem progovorio je iz najudaljenijeg kutka prostorije. Očito ne ispijenoj izbledeloj silueti koja se pomaljala iza bele oštre tkanine. Ne meni. Preplitanje zvukova dalo mi je do znanja da je sagovornik slušao sa druge strane žice.
- Da, da... Noćas je stigla.
Ne. Mučnine. Povraćala je.
Krv, izmedju ostalog.
Proširio se.
Ne.
Sestre su pazile cele noći.
Mislim... Mislim da bi najbolje bilo da je vi pogledate.
Mislim da je kraj.
Da. Poslednji.
Budi se. Nadjite vremena. Jako je loše.
Ne znam... Ne znam hoće li pregurati dan.
U redu.
Do vidjenja."
Nešto nije bilo u redu. Koža je bila vrela, oblivena hladnim znojem. Bila sam pokrivena jako grubim materijalom. Miris je bio... Poznat. Miris gvoždja, soli. Otvorila sam otekle oči. Bila sam u… U bolnici. Ispucale krvave usne su se razmakle i gnojavo grlo propara bolni, teški vrisak. Ujed stvarnosti boli.
Na izbledelom tananom sloju kože leve nadlanice jasno se oslikavala tamna žila i igla koja je prodrela u nju. Smrad bolničkih soba uvukao se u nosnu duplju. Osetila sam mučninu. Kraj kreveta je stajala kofa, ivica umrljanih tamnom lepljivom tečnošću. Oh! Nagla sam se nad rub bolničkog kreveta i povratila na sveže varikirom oriban pod. Iz smrvljene utrobe zaliptali su njeni komadi u reci krvi koja se račvala na prljavobelom tlu. Umalo se nisam strovalila sa kreveta kada sestra pritrča i odgurnu me natrag u pretsmrtnu postelju. Obrisala mi je lice vlažnom krpom i pogladila po znojavom čelu.
- Bićeš u redu. Biće sve u redu...
Prokleta da sam! Nakon par dugih trenutaka, ona ode ostavivši jos jedno polumrtvo telo da se udavi u talasu agonije koji ga je zapljusnuo.
Ne. Ne. Ne. Kako? Kako sam se našla ovde? Zar je noc bila tako loša? Ko je uopšte pozvao hitnu pomoć? Zar niko nije pretpostavio da ne želim da skončam u učamreloj bolničkoj postelji otrovana zadahom smrti koji je ovde nagrizao pluća poput spreja za muve?
Pljunula sam kraj kreveta pokusavajući da iz usne duplje uklonim skorele ostatke krvi i fekalija koje sam prethodno povratila. Rukom sam obrisala usta, odbijajući da udahnem kako me smrad bljuvotine ne bi nagnao na ponovno povraćanje. Glavu sam vratila u prvobitni položaj. Nisam htela da zaklopim oči. Nisam mogla. Jer znam da bi me ganjala dok god me ne bi dotukla; svest. Zaklela sam joj se da ovo neće biti moj kraj. Ne ovako. A podbacila sam. Završila sam u smrdljivoj bolnici. Zurila sam u štrokavi zid sa svoje leve strane razaznavajući na njemu istrulele lešinice insekata i mrlje različitog porekla. Kakva rupa! Nisam zaslužila bolje, zaista, ako ćemo po nepisanim društvenim normama. Najednom me je, na prepad, obuzdao i umirio nalet umora preplavljujući me od nožnih prstiju do svake vlasi kose. Pogled mi se automatski prikovao za praznu bočicu morfijuma u metalnoj posudi na noćnom stolu, a zatim za cev i iglu u mojoj ruci. Iznurena napinjanjem i kašljem, zaspala sam čak se ni ne obazirući na okolnosti. Par zabrinutih očiju, duboko usadjenih i zasenčenih tamnim kolutovima posmatrao me je sa dubokim žaljenjem. Omanja tamnoputa žena šaputala mi je reči koje sam, sada pod dejstvom morfijuma, jedva razaznavala.
- Spavaj, biće sve u redu. Samo spavaj…
Sanjala sam. Košmar. Noćna mora. Zar je trebalo očekivati išta drugačije? Bio je to san lišen zvukova. Upečatljiva slika, nabubrela od boli. Sanjala sam njega. Svog... Oca. Najpre mi je prišao i otrgnuo me iz ruku života. Primivši me u naručje, uputio mi je pogled ispunjen ljubavlju. Nosio me je ka starim propalim vratima. Na vratima je stajao natpis, nažvrljan na beloj pločici, koji nisam uspevala da dešifrujem. Odagnao je moju strepnju jednim smeškom. A nosio me je smrti.
Svojom težinom, izbio je vazduh iz dečijih pluća, teško dahćući i prislanjajući svoju lepljivu štrokavu kožu uz krhku siluetu opruženu u vlažnoj posteljini. Sve njegovo bilo je životinjsko. Trzajući se i ne obazirući se na stravično bolne vriske i krvave butine tamnokose devojčice, strgnuo je sa nje dečiju nevinost i svaku drugu. Vrisci su se pretopili u grcanje i borbu za udisaj. Krupna teška šaka zaputila se ka pomodrelim usnama deteta, onemogućujući podvriskivanjima da prodru u zagušljivi, smrdljivi prostor sobe. Prodirao je u nju jače, bolnije, odvratnije, više životinjski. Kao da... Kao da je želeo da je smoždi. Svaki devojčicin mišić bio je prenape, i svaki grč koji joj je izvijao kičmu boleo je demonski. Njen sopstveni otac bio je demon njene sopstvene sudbine. Demon je nestao. Devojčica je ostala. Oblivena znojem, umrljana krvlju, opijena bolju i zatrovana prezirom i gnušanjem.Vrata su se zatvorila uz tresak.
Ne! Sećanje još jednom nije dozvolilo da se povinujem onome čemu sam se trebala pokoriti - bolesti. To sećanje me neprestano nagoni da ne dozvolim bilo čemu poteklom od muškarca da me u uništi. Plakala sam. Plakala, ignorišući svu bol, sve, sve, sve... Zatim se, kao i uvek, u meni zapalila vatra prkosa. Razbuktavala se do tačke pretnje da me živu spali. Unutar ledene konstrukcije plamteo je moj lični ovozemaljski pakao. Prkos je prštao; prkosiću stvarnosti, prkosiću sudbini, smrti. Pokrenula sam se, uprkos škriputanju svake kosti koja je pretila da se rasprsne pod naletom boleštine. Uspravila sam torzo i poplavelim stopalima se oslonila o popucale podne pločice. Zadrhtala sam. Kao i prethodnih jutara koja su bila stravična, ustajala sam tako što bih se odgurnula o krevet i za tili čas našla na nogama. Nestabilno sam stajala, čekajuci da krv dopre u utrnulu glavu i odstrani začetke nesvestice. Otresla sam sa sebe drhtavicu i razbistrila mutne misli, zaputivši se ka vratima, sada kristalno jasno znajući kuda idem. Tu, na čistilište grešnika u ljušturama nebeski lepim, nedaleko od ove smrdljive zgrade.
~*~
Prekid. Ne mogu baš najbolje vratiti film kako sam se dokopala kamenog mosta. Crna rupa u sećanju. Bela spavaćica lelujala je na lakom povetarcu koji je koketirao s ljudskim telima. Ovog puta, koračaj na njegovo vlažno tlo bio je korak ka smrti. Najteži do sada. Kraj svega.
Automatski sam se stropoštala na meko, trulo tlo. Duboko sam disala, zatvorenih očiju. Suze su navrle na oči. Plakala sam da suzama sa sebe otresem konfuziju emocija koja me je okovala za zemlju. Strah. Hladnoću smrti koja je prodirala do kostiju, nagoveštavajući njenu blizinu. Malaksalost. Usamljenost. Dugo je nisam okusila. Bila je gorka, opora. Bila sam prokleto sama.
Bolno šaputanje vetra trunulo je u razarajućoj aromi otrova boli koja je svake sekunde svirepije razdirala utrobu. Rukama sam obavila grudni koš, najsnažnije moguće ga stezući, po navici, da se ne rascepi. Srce je poistovetilo svoj tempo sa otkucajima vremena koji su surovo jenjavali u bezdan. Svaki je promuklo odzvanjao razdirući i najtananiju nit nade, mrveći je u prah. I ta poslednja je minula nekuda u zaborav, predvidjajući i sudbinu mog postojanja - potpuni gubitak u večitoj tami skladišta izgubljenih duša. Telo se grčilo pod naletom svesti. Zarivala sam prste dublje u vlažno tlo. Tako je prokleto bolelo! Tiho sam plakala, spirajući sa sebe svest i savest.
Jednog momenta, naglo sam napela misiće i iskrenula torzo ka levoj strani, pokusavajući da odagnam vrtlog mučnine koji se uskomešao u utrobi, nagoneći me na suv kašalj. Bolni trzaj izvi mi kičmu i butine pretrneše. Nisam osećala noge. Ali, čemu panika? Logičan sled dogadjaja u ovakvom spletu okolnosti. Delimična paraliza. Nagoveštaj potpune, večne. Zajecala sam bolnije, refleksno brišući iznureno lice prozirnim rukavom tanane haljine. Rub rukava, sekundu kasnije, bi natopljen svežom vrelom krvlju. Krvarila sam iz nosa. Pitanje vremena je bilo kada ću iskrvariti do kraja, i kada će na mestu gde ležim počivati jedino moja ljuštura. Jedino što preostaje kada ti se srce raspukne bespovratno.
Telom se prože slutnja. Ne, nešto jače od slutnje... Znala sam da su u pitanju minuti. Nestajem. Odlazim. Sama. Onako kako sam i došla. Onako kako sam živela. Nisam disala.
Opipala sam puls. Poslednji put? Vreme za molitvu. Ateista sam. Pružila sam ruku kraj svog skoro leša. Hladna zemlja. Vlažna. I boje sveže krvi. Prsti polumrtvim tromim pokretima opipaše zemlju otrovanu mojim venomom. Smrvljena paučinasta krila noćne leptirice. Smrt. Smeh. Prsti ne posustaju. Traže. Ah, prokletstvo! Krhotine stakla. Oteo mi se drhtaj. Jecaj. Krvav dlan zarila sam u otrovnu crvljivu zemlju. Smrdljive larve! Još uvek sam se smešila smrti. Izazivala je. Ne možeš mi ništa, prokletnice! Čekala sam. Obećala je da će doći. Stravično mekim koračajima.
~*~
- Jadnica. Šta li joj se desilo?
- Psst! Ućuti! Začepi tu matoru gubicu!
- Krvari!
- Narkomanka! Znam ja takve. Ufiksala se. Te su droljice najgore
- Ma, zaboga. Kako ćeš znati?
- Razmisli, babuskero prolupala!
Opružila se na travnjaku kraj parka, krvari, polugola. Sva bela, k'o da se, ne daj Bože, povampirila! Ne dao Bog!
- Hm. Cc...
- Vidi je golu. K'o zna s' kim se jebala u žbunju za jedan fiks.
- Upropastiše se deca...
- Psst! Hodaj!
~*~
Večna tmina i sparina kišne noći. Tišina, opipljiva, jeziva. Utihnuli su i krici ništavne prilike na vlažnom tlu. Urlik psa lutalice prolomio se ulicom. Pažljivo je prišao, još uvek sumnjajući u mrtvost opruženog djavola. Onjušio me je. Smrad njegovog zadaha proparao mi je nozdrve. Zaurlao je još jednom, u pomen lešu. Zatim je i on otišao od mene. Naslutio nesreću. Nanjušio zlo. Slutnja izvi škriputavu hrpu kostiju i prodre do srži. Drhtim.
Dolazi. Dželat. Ubica. Smrt.
Još jedan osmeh.
Sklapam oči
Film života
Nemi
Bledi
Iščezava
Udisaj
Ne obazirem se na probadajuću bol u plućima
Izdisaj
Kiša
Kapi poput metaka zapljuštaše po meni, ostavljajući modre podlive
Udisaj
Vrtlog. Bezdan. Nova tmina.
Šaptaj. Poslednji. Nevin sa mojih grešnih usana. Smrt je nevina.
Došlo je vreme. Zbogom.
Izdisaj
~*~
Lokva skorele krvi. Nekolicina uličnih mačaka. Skrnave ljušturu oskrnavljene duše. Djubre. Budj. Crvi.
- Halo, policija?
- Izvolite?
- Ja.. Želela bih... Oh, Bože.. Želela bih da prijavim smrt.
- Žrtva?
- Ne znam. Ja sam samo, samo prolaznik. Ja...
- U redu. Smirite se. Lokacija?
- Oh.. Ona.. Ona je.. kao životinjska lešina
- Lokacija, molim vas?
- Ulaz na Nebeski most, istocni deo, kameni odeljak.. Oh, Gospode!
- U redu je. Patrola stize.
Tu, tu, tu...
